 |
|
|
|
|
|
Klimatske promene
Život na planeti Zemljije je moguć zbog postajanja prirodnog efekta stalene bašte. Prirodna pojava gasova sa efektom staklene bašte, pre svega vodene pare (H2O), ugljen-dioksida (CO2), i gasova kao što su metan (CH4), azot-suboksid (N2O) i troposferski ozon (O3), omogućava sunčevoj energiji da prodre do Zemlje i da padne na nju kao svetlost, ali se potm u obliku infracrvenog zračenja vraća u atmosferu i zagreva je. Ovaj fenomen održava planetu dovoljno zagrejanom, što osigurava normalno odvijanje fizioloških funkcija svih živih organizama. Odsustvo gasova staklene bašte snizilo bi temperaturu naše planete za otprilike 33°C pretvarajući Zemlju u još jednu bezživotnu planetu Suncevog sistema.
Srednji radiacioni bilans na globalnom nivou
Efekat staklene bašte, koji je milionima godina bio blagoslov za Zemlju, izgleda da se tokom poslednjeg veka pretvara u ozbiljnu pretnju, izazvanu ljudskim aktivnostima. Sa industralizacijom i rastom populacije, emisija gasova sa efektom staklene bašte uzrokovana spaljivanjem fosilnih goriva, krčenjem šuma i čišcenjem zemljišta za poljoprivredu se konstantno povećavala. U poslednjih 100 godina čovečanstvo je emitovalo gasove staklene bašte u atmosferu brže nego što su ih prirodni procesi mogli ukloniti.
Ovaj porast počinje narušavati delikatnu ravnotežu, značajno povećavajući kolicinu gasova staklene bašte u atmosferi i njihov izolacioni efekat.
Podaci o klimi, koji dopiru 160 000 godina unazad, pokazuju blisku zavisnost izmedu koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi i globalne temperature. Vec 1896, veliki švedski hemičar Svente Arrhenius je nagovestio da bi se preteranim spaljivanjem fosilnog goriva udvostručila koncentracija atmosferskog CO2, a globaina temperatura bi se mogla povećati za 5,5°C. Ovo nije daleko od 1,5°C do 4,5°C povećanja koje dobijamo današnjim kompjuterskim simulacijama izradenim za projekat udvostručavanja količine atmosferskog CO2.
U 1995. godini svetska naucna zajednica izveštava da su promene vec u toku i da se Zemlja zagrejala za 0,5°C u toku prošlog veka. U januaru 2001. godine UNIPCC (Intergovernmental Panel for Climate Change) zvanično je izjavio da je ljudski uticaj glavni faktor današnjeg globalnog zagrevanja. Ova izjava je bila od velikog značaja pošto su se do tada čuli glasovi koji su globalno zagrejavanje pripisivali Sunčevim aktivnostima, i prirodnim klimatskim fluktuacijama.
Kvantitativna predviđanja buduće situacije su još uvek nesigurna. U 1995. godini IPCC je procenio da ce se globalna temperatura vazduha na Zemlji povećati za otprilike l°C - 3,5°C do 2100. godine, dok se u 2001. godini predviđeni porast temperature popeo na 1,4°C 5,8°C. U najboljem slučaju osetićemo zagrevanje za 2°C do 2100. godine, šlo bi trebalo biti najbrže menjanje klime koje se ikada dogodilo u poslednjih 10 000 godina, u periodu u kom se razvila modema civilizacija.
Zagrevanje ovih razmera uticaće na mnoge aspekte naših života, kao što su promene temperature i promene raspodele padavina, prouzrokuvanje porast nivoa mora i promene u raspodeli snabdevanja vodom za piće. Uticaji na naše zdravlje, vitalnost šuma i drugih prirodnih oblasti, kao i poljoprivrednu proizvodnju su veoma značajni.
Toplija planeta Zemlja ubrzava globalni ciklus vode, izmena vode izmedu okeana, atmosfere i tla. Viša temperatura prouzrokuje veće isparavanje, te će doći do bržeg isušivanja tla. Više vode u atmosferi, ukupno uzevši, znači više kiše ili snega. Takvi događaji mogu prouzrokovati poplave, eroziju tla I druge nevolje. U nekim drugim oblastima, povećanje isparavanja dovodi do suše, dok u drugim oblastima će padati prekomerne količine kiše.
Toplija planeta Zemlja ubrzava globalni cikus vode, izmena vode izmedu okeana, atmosfere i tla. Viša temperatura prouzrokuje vece isparavanje, te ce doci do bržeg isušivanja tla. Više vode u atmosferi, ukupno uzevši, znaci više kiše ili snega. Takvi dogadaji mogu prouzrokovati poplave, eroziju tla I druge nevolje. U nekim drugim oblastima, povecanje isparavanja dovodi do suše, dok u drugim oblastima ce padati prekomerne kolicine kiše.
Međunarodne inicijative
U 80-im godinama, naučni dokazi o globalnim klimatskim promenama i njihovim posledicama, doveli su do porasta zabrinutosti među naučnicima, političarima i javnosti. U Rio de Janeiru, 1992. godine je usvojena Konvencija o klimatskim promenama, UNFCCC (Framework Convention on Climate Change). U okvir Konvencije, definisan je niz obaveza za sve zemlje koje se uglavnom odnose na razradu i inplementaciju politike za smanjenje emisije gasova GHG sa efektom staklenebašte. Kako su odgovori razvijenih zemalja (koje su glavni "proizvođači" gasova staklene bašte pokazao veoma slab, 1995. godine je predstavljen Berlinski Mandat, koji je ustanovio pregovarački proces da bi se ojačalo angažovanje u okviru UNFCCC za period posle 2000. godine. Ovaj proces je doveden do usvajanja Protokola iz Kjota 1997. godine.
UNFCCC, prepoznavši da je pitanje klimatskih promena od velike važnosti, utvrdila je niz obaveza za potpisnice Konvencije, uzimajuci u obzir njihove zajednicke ali izdiferencirane odgovornosti. Na svom 5. i 6. zasedanju, COP je podstakao potpisnice ukljucene u Aneks II Konvencije (najrazvijenije zemlje) da pomognu zemljama sa ekonomijama u tranziciji (EIT) kao i zemljama u razvoju, u povecanju njihovih mogucnosti dostizanja cilja Konvencije kroz implementacija mera Konvencije i priprema za njihovo efikasno ucešce u procesu primene Kjoto protokola.
Zemlje sa ekonomijama u tranziciji, kao i zemlje u razvoju, suočavaju se sa mnoštvom teškoća u preduzimanju ovih akcija, uglavnom zbog ograničenog korišćenja ekološki prihvatljivih tehnologija, nedostatka finansijskih i ljudskih resursa sa odgovarajucim znanjem, kao i zbog odsustva odgovarajućih efikasnih administrativnih struktura. Zbog toga su izgradnja i osposobljavanje institucija u ovim zemljama bitno potrebni (Capacity building).
| | |
